My son brought these rocks to me from his last trip to middle of nowhere, Washington. They were happy to pose for my camera as long as there was a flattering backlighting. For some reason they were very conscious of their faces, and didn't go for the natural look of the front, claiming that transparency is in and being opaque is just not a thing for their kind.
~~~
Каменчићи и комадићи стакла нађени у дечјим џеповима после прања у веш машини, обично изазову пар речи које нису за овакве фине текстове, и лансирање истих првом космичком брзином из куће. Овог пута је Филип био бржи и успео да пресретне пројектиле и презентује их оцу као поклон из Недођије у којој је провео последњих пар недеља. А отац му његов, цени поклоне по количини пажње, више него по номиналној вредности, тако да су се нашли овековчени у овој фото галерији.
(чујем их како се смеју читајући овај опис, јер ја мислим да је моја галерија за вјеке, вјеков, а они су камење и биће овде и када се моје фотографије више ни у музејима не буду чувале).