For years we spend our Thanksgiving weekend on Whistler and come back on Sunday afternoon. Depending on the time we left, clouds and road improvements by Canadian government, I always try to get a good picture of the sunset over the Horseshoe Bay. First time we passed, the conditions were ideal, and I want to stop and get the perfect photo ever since.

This year we left a bit earlier and sun was still high in the sky, and my family was not exactly in the mood for spending a few hours waiting for sun to get lower on the off chance that it might look good, so I opened the window and started shooting from various places as we were driving. Fast shooting like this means you should be prepared to see a lot of bad shots, and finally have hard time selecting between final few that look good.

This one was the winner for this year. Not my personal best, but nothing to be ashamed of either.

~~~

Ја ретко сликам природу ако није на барем две ноге, али овај поглед ме изазива откада сам га први пут видео враћајући се са скијања у Канади. Када се сунце, облаци, и време поклопе, онда се хиљаде боја разливају по океану, острва се губе у даљини, свако у својој нијанси плаве, и цела слика изгледа просто невероватно. Постоји и један путељак који води до неке прастаре куће где је неко ставио неку још старију фотељу напоље тако да се може гледати залазак. То је и по мени најбоље место за тај спорт (не види се, али то место је баш у доњем левом ћошку ове слике). Штета што само једном годишње имам шансу за ову слику, но увек пробам оно што могу. Данас је то било шкљоцање кроз прозор кола при брзини од око 80 км на сат.

Није ни лоше испало када се све узме у обзир.